Rođen sam 18. januara 1914. godine u Ljubljani. Poreklo moje majke vodi s istoka (Korban); njena porodica je stara učiteljska porodica; moj otac je rodom iz Bleda, njegovu porodicu čine čamdžije, ribari, vojnici, bilo je mnogo oficira u porodici i mnogo njih je poginulo u svim ratovima. Kao austrijski poručnik, moj otac je otišao u Veliki rat odmah po izbijanju i poginuo krajem 1916. godine u Besarabiji, u borbi bajonetima. Moja majka – ratna udovica dobila je trafiku. Moja prva sećanja sežu u ratne godine. Godine 1920. moja majka se venčala s profesorom germanistike Adolfom Robidom, položila je ispit iz stenografije i potom držala časove u trgovačkim školama i gimnazijama. Najranija moja pisanija potiču iz perioda kad sam imao šest godina, bile su to sve same priče o borbama među životinjama; krojio sam i šio sveščice i sređivao biblioteku svojih „rukopisa”. Moj očuh je imao najveću privatnu biblioteku u Ljubljani, koja se sada nalazi u Akademiji nauka i umet- nosti pod njegovim imenom. Ta biblioteka mi je omogućila rano upoznavanje s našom domaćom i prevedenom literaturom. Godine 1928. moj očuh je podlegao zapaljenju srednjeg uha. Iako sam od šeste godine živeo praktično samostalno u potkrovlju, njegova smrt je, za mene, u četrnaestoj godini života značila oslobađanje od porodičnog vaspitanja. U to vreme bio sam zaneseni skaut, predan logorovanju i planinarenju: bicikl, šator i ranac za mene su značili slobodu. Osnovnu školu završio sam u učilištu u Ljubljani i upisao se u III državnu realnu gimnaziju, gde sam bio dobar đak što se tiče učenja, ali veoma nestašnog vladanja. Rano sam sebi postavio za cilj oficirsku akademiju. Bavio sam se svim vrstama sporta, u višoj gimnaziji pre svega boksom (bio sam predstavnik Ljubljane u poluteškoj kategoriji, kasnije i u teškoj) i skijanjem (položio sam ispit za učitelja skijanja). Pored toga, mnogo sam se bavio filozofijom, zanimala me je pre svega francuska i starogrčka filozofija, takođe Kant, Niče i Spinoza; zanosio sam se sugestivnim
Šopenhauerovim delima i tim putem stigao sam do studija azijske filozofije, u kojoj su me inspirisale Upanišade i Lao Ceov Tao Te Đing. Svoje filozofsko ubeđenje doveo sam u red iz tog haosa misaonih pojmova tek u poslednjih deset godina. Svoje književne uzore crpio sam pre svega iz ruske klasične i francuske literature; moja omiljena štiva bili su prozaisti Ljermontov (Junak našega doba), Dostojevski, Stendal, Volter (Kandid), takođe Gončarov i Arcibašev, potom pesnici kao Po, Bodler, Vijon i Bajron. Doba saz- revanja bilo je za mene vrlo prometejsko, romantično, titanističko i bajronsko. Postavio sam sebi kao ideal grčku kalokagatiju, kojoj sam dodao i erotsko-herojski ideal Kazanove; namerno sam prikrivao svoje filozofske studije, posebno književni rad, koji je u to vreme bio usmeren k ritmičkoj prozi i crtici. U VIII razredu gimnazije, neposredno pre mature, desila mi se nesreća s oružjem, čija je žrtva bio moj najbolji prijatelj. Ta nesreća bacila je veliku senku na moju veru u sreću, a u malom miljeu proneo se glas o tome i ostavio izvesne posledice. Otišao sam iz Ljubljane i kao mornar ukrcao se na grčki brod; potom sam, tokom godina 1932/33. plovio na francuskim i italijanskim brodovima i najzad na engleskom brodu linije „Horus”. Naučio sam jezike i video sveta. Kada sam 1933. godine dobio dozvolu da se ukrcam na „Lojd”, za Južnu Ameriku, došao sam kući da se oprostim, a majka me je nagovorila da se upišem na fakultet. Iz praktičnih razloga izabrao sam Tehnički fakultet – građevinski odsek (koji sam kasnije i završio) s namerom da posle odem da radim preko mora. Studije i putovanja donele su mi kosmopolitizam i evropsku usmerenost. Godine 1934. objavio sam prvu novelu u reviji Mladika pod naslovom „Črni šahovski konj”, priču o samotnjaku na svetioniku. Posle sam bez reda i plana štampao više kraćih stvari pod pseudonimima, između ostalog i feljtone u dnevnim novinama, što je za mene bila samo priprema za veliku prozu i dramu; veće stvari počeo sam da pišem kad sam na planinarenju pri padu povredio ruku; usledilo je trovanje, tako da sam godinu dana bio vezan za sto, bez sporta, što je za mene bilo presudno: pisao sam levom rukom. U to vreme počela je da mi se otvara tajanstvena draž proze koja ne obuhvata samo neki događaj, nego čitav život. Politički sam bio prilično neodlučan, snažno sam pripadao Sokolu, neko vreme bio sam čak i predsednik nacionalnog akademskog društva Jadran, ali s izrazitom odbojnošću prema strankama. Pre početka Drugog svetskog rata ponudio sam ljubljanskoj Drami Stvar Jurija Trajbasa, dramu u tri čina s prologom; izbijanje rata sprečilo je izvođenje, premda je bila na programu. Ova drama je kao knjiga izašla tek 1948. godine i po prvi put izvedena za Novu godinu 1956. na tršćanskom radiju. Napisao sam niz romana u vremenu pred sam rat i u prvim godinama rata: Tah, kao psihološku analizu osećaja krivice bez realne krivice; Klement, kao analizu nihilizma, Tajsi, ironični roman o preteranoj nervozi, Človek letnih časov, kao mozaik duševnih događanja u nekoliko uzaludnih sati – naravno, riskantno je pokušati da se problematika romana izloži u nekoliko reči; pored toga, napisao sam nekoliko proznih dela, nešto između romana i novele (npr. Večni časi ili Zgodba o puščobi, u kojoj obrađujem problem navike koja ubija svežinu ljubavi) i nekoliko drama (Še bodo cvetele rože, drama apstrakcije Tretji zaplodek, Na obodu cesarstva itd.). U rat sam otišao po samom izbijanju 1941. kao dobrovoljac; za vreme okupacije bio sam član Osvobodilne fronte kao član Sokola, a na nekoliko meseci tokom 1942. bio sam interniran u Čiginj i u Gonars; ponovo sam uhapšen u leto 1943. U partizane sam otišao u jesen 1943, gde sam do proleća 1944. bio običan borac i mitraljezac. Godine 1944. radio sam u Slovenskem narodnem gledališču, koje je formirano na oslobođenoj teritoriji u Beloj krajini, u Črnomelju, gde sam napisao niz jednočinki za pozorišta na frontu, dužu novelu Andante patetico, koja je posle rata doživela više od trideset pozo- rišnih izvođenja u formi dramskog monologa, potom više kraćih novela i skečeva, kao i dramu Rojstvo u nevihti, koja je izvedena na sceni ljubljanske Drame i za koju sam dobio Prešernovu nagradu 1947. godine. Većina ovih dela objavljena je posle oslobođenja: nekoliko skečeva, novela, Andante patetico i Rojstvo u nevihti; u revijama sam objavio niz crtica, uglavnom s ratnom tematikom; pomenuta drama Stvar Jurija Trajbasa prvi put je objavljena 1948. i naišla na ogorčenu reakciju kritičara. Godine 1947. dobio sam prvu nagradu za filmski scenario Sredotežnost, ali delo nije sniml- jeno. Tih godina bilo je više prevoda mojih ratnih novela (Andante patetico; na francuski – Parallèle 50, na češki – Doba, na italijanski Gioventu, kao i na albanski). U godinama posle rata napisao sam roman Vrata iz meglenega mesta i filozofski roman Cap non, tem- atika prvog je želja za slobodom, a drugog – odnos umetnosti prema politici; rukopis romana Cap non je izgubljen. Zbog niza sukoba s kulturnim krugovima, godine 1948. povukao sam se u potpunu samoću na nešto manje od sedam godina, radio sam i studirao; po povratku sam doneo pregršt dela, dvadeset sedam pesničkih zbirki, nekoliko knjiga proze, 3.000 stranica rukopisa filozofskih eseja i nekoliko drama. U Državnoj založbi Slovenije dobio sam nagradu (u avgustu 1955) za roman Vrata iz meglenega mesta, ali delo još nije štampano. Mladinska knjiga iz Ljubljane objavila je moj roman Potovanje v tisočera mesta pod pseudonimom Langus.
Nekoliko kraćih tekstova objavio sam u reviji Naša sodobnost, nekoliko u mariborskim Novim obzorjima. Radim u Triglav filmu u Ljubljani kao scenarista; napisao sam istorijsku tragikomediju Aleksander praznih rok, na temu Aleksandra Velikog, i dramu o životu glumice Barbara Nives. U okviru omladinske emisije Radio Torino je snimio dramatizovanu bajku ispod mog pera Blatno ljudstvo na bregu Kačje reke 1956. godine. Triglav film priprema film po mom scenariju Ljudje in luči.
U Ljubljani, jun 1957. godine
Ovaj tekst je deo našeg izdanja Zupanovog Levitana.
Levitan
Nimalo Zupan nema sentimenta prema sebi i svom stradanju. On je satir, a ne mučenik, i više je seksa u njegovu romanu, nego što je zatvorskoga zlostavljanja. Osim toga, nije on nevinašce, niti sebe tako predstavlja. U zatvoru je završio jer se napio i tako pijan nekome iz slovenskoga političkog vrha dojavio da je Tito, kako je izvijestio švicarski radio, upravo podnio ostavku. Godina je bila 1948, malo nakon Rezolucije Informbiroa. Ujutro je pred nosom ugledao četiri revolverske cijevi, mamuran.
Miljenko Jergović
Pročitajte odlomakAutor fotografije koja ide uz ovaj tekst je Janez Bogataj
